Mitovi stare Indije

Tekst preuzet iz priručnika ’’Romi kroz vreme’’

Autorski tim: Rozalija Ilić, Emilija Ilić, Slavoljub Đorđević, Aleksandar Spasić, Slavica Rakić, Rajko Ranko Jovanović, Ibrahim Osmani.

Stvaranje

U početku ne beše ničeg – ni Sunca, ni Meseca, ni zvezda; iz tame prvonastalog haosa koji je mirno počivao bez pokreta, kao u dubukom snu, pre ostalih stvaranja najpre nastadoše vode. Vode rodiše vatru. Velika snaga toplote u njoj rodi Zlatno Jaje. Tada se još nije znalo za godinu, jer ne beše nikoga ko bi mogao meriti vreme; ali, onoliko koliko traje godina, plovilo je Zlatno Jaje u vodama okeana bez obala i bez dna. Posle godinu dana od zlatnog zametka nastade Praroditelj Brahma. On razbi Jaje napola. Od gornje polovine nastade nebo, od donje zemlja, a između njih, da bi razdvojio, Brahma smesti vazdušni prostor. Potom učvrsti zemlju sred voda, stvori strane sveta i odredi početak vremena. Tako beše stvorena vasiona.

Brahma izrodi šest sinova, šest velikih gospodara stvaranja. Izrodi ih snagom svoje misli. Najstariji od tih sinova duha beše Mariči, drugi beše Atri, treći Angiras, četvrti Pulastja, peti Pulaha, šesti beše Kratu. Maričijev sin beše mudri Kašjapa, od koga vode poreklo bogovi, demoni i ljudi, ptice i zmije, džinovi i čudovišta, žreci i krave, i mnoga druga bića božanske i demonske prirode, koja su nastanila nebo, i zemlju, i podzemne svetove.

Sedmi Brahmin sin, sedmi gospodar stvaranja beše Dakša. On izađe iz Praroditeljevog palca desne noge, a iz palca Brahmanove leve noge rodi se kći; ime joj beše Virini, što znači noć; ona postade Dakšijeva žena i izrodi pedeset kćeri. Trinaest od njih Dakša udade za Kašjapu, dvadeset sedam za Somu, boga Meseca, Atrijevog sina, i one postadoše dvadeset sedam sazvežđa na nebu; a još deset Dakšinih kćeri postadoše žene Dharmija, boga prevednosti.

Najstarija Dakšina kći, Diti, Kašjapova supruga postade majka grozomornih demona – Dajteja; Danu, druga kći, izrodi moćne džinove – Danave. Treća Aditi izrodi dvanaest divnih sinova – Aditje, velike bogove. Najmoćniji među njima behu Varuna, bog okeana, Indra, bog nepogode i groma, Vivasvat, bog Sunca koga još nazivaju i Surja, ali ipak sve ih svojom slavom prevaziđe najmlađi Aditin sin, Višnu, čuvar svemira.

Odvajkada Ditini i Danuini sinovi koje nazivaju asurima – behu neprijatelji bogova, Aditinih sinova. I borba između asura i bogova za vlast nad vasionom trajala je mnogo vekova, a njihovom neprijateljstvu ne beše kraja.

Legenda o potopu

Manu, Vivasvatov sin, za svoje boravište izabra usamljeno mesto blizu južnih planina. Jednog jutra, dok je prao ruke, kako to čine i danas, u vodu, koju su mu doneli za pranje uskoči nekakva ribica i reče: ''Ako mi sačuvaš život, spasiću te''. ''Od čega ćeš me spasiti?'' – upita Manu sa čuđenjem. Ribica odgovori: ''Doći će potop za sva živa bića. Eto od njega ću te spasiti.'' ''A kako da ti sačuvam život?'' A ona će ''Nama ribama, dok smo ovako male kao što sam sad ja, odasvud preti smrt. Jedna riba proždire drugu. Ti me najpre drži u krčagu, a kad porastem, iskopaj ribnjak pa me onda prenesi u njega; kad sasvim porastem, odnesi me u more i pusti me na slobodu, jer mi tada smrt više niotkuda neće pretiti'' Manu tako i učini. Uskoro ona poraste i postade ogromna rogata riba džhaša, najveća od svih riba. Dok je Manu spuštao u more ona mu reče '' Te i te godine će biti potop. Ti napravi lađu i čekaj me. A kada nastane potop, popni se na lađu i ja ću te spasiti.''

One godine na koju mu je ukazala riba, Manu napravi lađu. Kada nastade potop, on se pope na lađu i riba dopliva do njega. Zajedno sa njim na lađu se popeše i sedam svetih mudraca, sedam Angirasovih sinova. Slušajući naredbu ribe, Manu ponese sa sobom seme raznog rastinja. Potom on priveza uže za rog ribe i ona brzo poče da vuče lađu po uzburkanim talasima. Zemlja se nije videla, sa očiju nestadoše strane sveta, samo je voda bila oko njih. Manu, sedam mudraca i riba behu jedina živa bića u tom vodenom haosu. Besni vetrovi bacali su lađu sa jedne strane na drugu. Ali riba je jednako plivala i plivala napred po vodenoj pustinji i najzad dovede Manuovu lađu do visoke planine Himalaja. A onda se obrati Manuu ovim rečima: '' Spasila sam te. A sad priveži lađu za drvo. Samo pazi da te voda ne odnese. Spuštaj se polako, po tragu vode koja se povukla ''. Manu posluša savet ribe. Od toga doba, to mesto na severnim planinama zove se Manuova padina.

Potop odnese sve živo. Jedino Manu ostade da produži ljudski rod na zemlji.

Legenda o Bibiji – Tetkici

(objavljena u prvom broju lista ’’Romano Lil’’, koji je izlazio 1935. godine u Beogradu)

Čudotvorna tetka Bibija, petak III-krstopokladne nedelje velikog posta. Od 1929. godine je dobila svoju ikonu (litografija, prema crtežu P. Daničića). Romi se okupljaju kod stabla neke kruške, obeduju posna jela i piju vruću rakiju.

Opis: ’’Crna je kao i svaka Romkinja, visoka, suva, koštunjava, duguljastog lika, crne oči kao ufarak, koje gledaju u nebo, veliki nos, velika usta, sitni zubi i tanke usnice. Obučena je bila sva u crveno i bosonoga.

A legenda kaže:

''Davno je to bilo, u staro, pa možda i prastaro vreme, kad se na zemlji pojavi neka opaka bolest, koji su jedni zvali čuma a drugi kolera. Ta bolest je posmrtila mnogu decu.

I eto, u to doba pojavila se na zemlji naša tetkica Bibija. Odakle je ona došla, niko nam nije znao reći. Možda je i sa neba sišla; možda je i sam Bog poslao da pomogne sirotome romskom narodu i da spase njegovu dečicu od smrti. Zato je ona bila čudotvorna; zato što je hodajući po svetu počinila mnoga čuda, mi Romi verujemo da je u nju sam Bog poslao na zemlju.

Tog je dana kad je Bibija sišla na zemlju, ceo dan padala kiša. I ona i njena dva jagnjeta, koja su išla za njom veoma su ozebli, pa je Bibija pošto je mrak već počeo da pada, zakucala na vrata nekog seoskog domaćina. Kucala je ona dugo na ta, ali i mnoga druga vrata. Niko nije hteo da joj otvori.

Sirota starica je već bila došla do kraja sela. I ona i njeni jaganjci su bili gladni i promrzli.

Gledajući tako u tamu, starica je razmišljala koliko li je daleko susedno selo. U jednom trenutku, na nekom brežuljku, primetila je ona nekoliko usamljenih kuća. Pođe prema njima da tamo okuša sreću.

Kad je došla do samih kuća videla je da to nisu bile obične seoske kuće, nego iskopane u zemlji rupe i pokrivene odozgo korovinom. Ne ustežući se ni malo, ona zakuca na prva vrata. Iz kuće se prvo začu detinji plač, pa ženski glas i naposletku muški. Zatim se vrata otvoriše, iz kuće pokulja najpre dim pa se posle pomoli muška glava: - ’’Ko si ti šta tako dockan lupaš na moja vrata?’’ – ’’Ja sam Tetkica sirota stara žena, sa svoja dva jagnjeta. Putujemo celog dana pa bi htela da se malo odmorim.’’ – ’’Uđite, i ako mi je sva kuća samo od jedne sobe, u kojoj jedva da stanemo ja, moja žena i šestoro dece. Uđite i dobro mi došli. I Uđoše u romsku zemunicu Tetkica sa svoja dva jagnjeta. A unutra je bilo mnogo tesno. U sredini je tinjao stari panj. Okolo ognjišta je na slami polegalo šestoro dece, sva ispod deset godina starosti. I svo šestoro dece je bilo bolesno od iste bolesti, koja je već od dužega vremena harala po selu. U jednome uglu ležala je na senu matora koza, a u drugome je bio prazan sanduk za brašno. Osim nekoliko kora hleba ništa više nije u kući bilo toga dana za jelo.

Videći koliko je Tetkica ozebla i sažalivši se na njene jaganjce domaćin je hteo da dva bolesna deteta odmakne od vatre i da tako načini mesta za goste. Ali Tetkica to nije dozvolila, nego je sela na slamu u jedan prazan ugao sobe i metnuvši na krilo svoja dva jagnjeta podelila je sa njima koru hleba, koju joj je od sveg srca ponudio ovaj dobar domaćin. Tako su svi zaspali.

Kad bi sutra dan pred zoru kroz san čuje domaćin da se nešto kreće po sobi. Otvori oči i pogleda, a ono Tetkica tek što nije otvorila vrata sa svojim jaganjcima da izađe iz sobe.

’’Što žuriš ženo, kuda ćeš još je mrak. Posedi još malo, pogrej se. Noć je bila hladna. I založi se još malo. Imamo još nekoliko parčića hleba.’’ Zaustavlja je domaćin.

’’Hvala ti dobri čoveče. Ti nama toliko, a tebi Bog hiljadu i hiljadu puta više. Ali ja moram da idem.’’

’’Pa ko si ti ženo, što sa jaganjcima po ovome vremenu po svetu ideš?’’

Ja sam Tetkica Bibija. Došla sam da vidim, živi li svet po božjim savetima. Ovaj pomor koji po selu hoda od Boga je. To je kazna za greške. Ti si mene lepo primio, nahranio si mene i moja dva jagnjeta, onim čime si mogao i tvoja će deca sva da ozdrave. Onima koji me nisu sa moja dva jagnjeta hteli da prime, umreće sva bolesna deca, i druga će im se razboleti, pa će i ona umreti. I reci svim našim Romima, neka nikad ne oteraju od svojih vratiju putnika koji traži prenoćište, a neka svakome koji moli za parče hleba daju svoj poslednji komad. Vi to činite njima, a ja ću se brinuti o vašoj deci. I slavite svake godine moj dan, i volite me i spominjite me.’’

To rekavši Tetkica otvori vrata i nestade je zajedno sa njena dva jagnjeta. A mi Romi od toga dana svake godine slavimo njen dan. Svakog koji zakuca na naša vrata primimo na konak, a ko moli za parče hleba dajemo mu.

Legenda o Zajde Badži

Stari niški Romi veruju u Zajde Badžu (Zahida Badži) kao svog sveca i zaštitnika. Legenda o Zajde Badži se prenosila među Romima sa kolena na koleno: jedna vrlo pobožna mlada žena radila je kao sluškinja kod neke bogate turske porodice. Pošto nije bila muslimanka, nije joj bilo dozvoljeno da klanja u kući. Zato bi ona oribala klozet i tamo bi se klanjala.

Za Bajram je stari musliman, kod koga je radila, otišao u hadžiluk, a ona je poželela da mu odnese sahan sa alvom koju je njegova žana upravo napravila. Kada je to rekla njegovoj ženi, ona je prekorila da ne priča nešto što je nemoguće. Međutim, kada je izmakla pažnji svoje poslodavke, ona je uzela sahan sa turskom alvom i odletela u Meku, u džamiju gde se ovaj pobožni Turčin molio klanjajući. Spustila je sahan ispred njega i vratila se kući. Kada je molitva završena, Turčin se silno iznenadio ugledavši sahan sa alvom i prepoznavši da je to sahan iz njegove kuće.

Ovaj pobožni čovek je naslućivao čije je to delo, pa je po povratku kući pozvao sve ukućane i poslugu i podelio im donesene poklone. Kada je došao red na ovu devojku, on je pozvao i pružio je sahan prema njoj. Tada je ona poletela kroz prozor a on je stao dozivati za njom: ''Zajde Badži, Zajde Badži. '' (Zahida, Zajda – odana bogu, badža – kućna služavka). Odletela je i više se nikada nije vratila. Na mestu gde joj je ispala papuča u gradskom rovu, pored bedema, kraj Beogradske kapije, i danas stoji ograđen grob, turbe bez natkrivene ploče jer, po predanju, nije trpeo nikakav pokrivač. Tri puta je građen i tri puta se sam rušio.

Stari niški Romi veruju da nije trpeo pokrivač zato što je Zajde Badža živi svetac. Svakog četvrtka i svake nedelje niški Romi pale sveće na tom mestu, a ponekad dele i tursku alvu. To čine i danas.

Legenda  - Tajna sedme noći –

Na dvoru kraljice Kašali, živo je kao na svakom dvoru. Svita je stalno u pokretu, a njene pratilje, dobre vile suđaje imaju pune ruke posla. Dvor kao dvor... raskoš nebrojanih odaja, lepršanje muzike uz tihi, pritajeni žubor nebrojanih vodoskoka. Bogatstvo riznica okićeno laticama i perjem čarobnih boja. Ali taj dvor ipak nije kao svaki drugi dvor. Na njemu žive samo žene. To je jedini dvor gde samo kraljica sedi sa razbojem i tka...

Romkinje, pripadnice prastarog naroda i danas čuvaju svoja stara verovanja. U njima i danas kraljica Kašali na svom dvoru ''tka košulju dobre sreće'' za svako rođeno romsko dete. U velikom poslu potrage za srećom i određivanjem sudbine deteta njoj pomažu njene pratilje suđaje.

Sedmi dan posle porođaja suđaje kreću ka određivanju sudbine rođenog deteta. Majka ne sme da spava te noći ''da sreća deteta ne bi zaspala''. Da su sve Romkinje ostale odane i verne veri promajki, Romi bi odavno na putu ka sreći zastali. Možda bi to bilo na pola puta zvezdama okovanog druma, ovako...

No, kao i druge žene, i Romkinje su samo žene. Živeći na protorima raznih susretanja primale su postojeću veru i zaboravile ''pravilo sedme noći po porođaju''. Ako neka uspe daga ispuni, sreća njenog potomstva je u sigurnim rukama kraljice Kašali i njenih suđaja. Za takvu decu čije majke poštuju veru promajki osigurana je sreća postojanja. Ona sigurno neće umreti od bolesti, uroka, ili gladi. Neko će ih zaista voleti i biće lepi i srećni. Bogatstvo sa tim nema veze, to nije u rukama kraljice Kašali, a ni Romkinja. Važno je živeti, biti srećan, sa tim bogatstvo nema veze.

Moćna je Kašali... Ona i suđaje same sagrade dvorac gigantske ptice Čarani, koja proguta vatru svakih 999 godina, a onda se ponovo rađa iz pepela. Romkinje tvrde da Kašali i suđaje taj dvorac opet same podignu i tako čuvaju pticu Čarani, jer je ona Romkinjama potrebna zbog vatre koja ne sme da se gasi...

Bajka o Pengu

U ona stara vremena, na sedmom nebu, živeo je veliki i svemoćni Penga, car svih Roma. Dva bela konja vukla su njegove zlatne kočije. Penga, bogat i slavan vladao je ne samo Romima, već i svim ostalim ljudima koji su živeli na zemlji. Kako je imao ogromno bogatstvo, ništa nije radio, već je po ceo dan vozio svoju mnogobrojnu decu u zlatnim kočijama.

Ali jednoga dana, polomi se točak na njegovim zlatnim kočijama i oni svi padoše na zemlju. Seo Penga pod jedno drvo čekajući da dođu sluge, da ga podignu i prenesu u dvorac. Čekao Penga, čekala deca, čekali oni tako dan, dva, tri – ali niko da dođe. A sunce prži, li prži.  Od njega je savim pocrnelo Pengino lice i lica Pengine dece.

Pa i Pengu, romskog kralja, pojuriše sa mesta na kom je sedeo. Došao neki seljak i ne znajući da je on Bog i kralj Penga, poče da viče na njega: “Zar ne vidiš slepče jedan, da ti i tvoja deca gazite po mojoj njivi?“  “Hajde gubite se, da vas više nisam video ovde!“

Penga je pokušao da objasni ko je i šta je i šta mu se desilo, ali seljak ni da čuje.

Hteo, ne hteo romski Bog i kralj je sakupio decu i krenuo da traži svoj dvorac. Ali, ono što si jednom izgubo, teško ćeš naći! Išao on drumovima, raspitivao se, tražio, molio, ali nigde ničeg.

A kad Penga vide da takav život nikuda ne vodi, skupi svoju decu, pa im reče: “ Čujte deco moja, izgubili smo kraljevstvo. Sada smo niko i ništa! Pa ipak treba jesti i živeti. A da bi se jelo, mora se nešto raditi, jer ništa ne pada s neba. I zato neka jedan od vas bude kovač, to je dobar zanat i sa njim će moći lepo da se prođe. Drugi neka bude svirač, ljudima je potrebno i da se provesele. “

Tako je Penga svakom svom detetu dao po neki zanat. Došao red i na dva najmlađa deteta. Oni ni sa čim nisu bili zadovoljni i ni na šta nisu pristajali. Pengi bi žao da ih ostavi bez ikakva zanata pa reče: “I vi ste moja deca i ne bih voleo da me proklinjete kad umrem. Zato, nek jedno od vas uzme torbu i krene u svet da prosi i tako se prehranjuje.  A drugo ... ( tu se Penga malo zamisli šta da da najmlađem sinu kad mu baš ništa nije preostalo) kako su sedeli blizu neke šume, u to se iz šume pojavi jedna rundava mečka i priđe im. “ Evo tebi druga, sine, moj. Povedi mečku i pođi u svet . Ona će nahraniti tebe, a ti nju!